Početak dela
Čovek priča posle rata
Gospodo, užasno sam bio nervozan. Koračajući po sobi tamo-amo trljao sam nogu o nogu i micao ramenima da, trenutno, odagnam preko dva miliona žmaraca što su gmizali pod kožom mojih leđa i dovodili me do ludila. Nikakva posla nisam imao. I tako očajno besposlen toga dana pokušavao sam da razmišljam o svojoj nervozi i svojim čudnim posleratnim raspoloženjima. Pre rata, pamtim, nije bilo ovako. Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre volje. Sad naprotiv: maločas sumoran i snužden menjam se za tren oka i evo me veselog. Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled ili kakve prirode ili vrste zvuk ili šum osećam oko sebe.
Kad sam toga jutra pogledao na policu s knjigama ona se bila pogla kao skrušena, u očajno poguren mali globus, ukras na pisaćem stolu, nisam smeo ni da gledam, a šetalica na zidnom satu jecala je jedva mucajući sekunde dok najedanput, valjda slučajno i koliko da me potpuno dotuče, stade kao srce u samrtnika. Ali kad sam pogledao kroz prozor i spazio veliki žut krst na crkvi, učvršćen na kugli iste boje, učini mi se: kao da vidim nasmejana ogromna usta nad strašno otečenom gušom. I bilo mi je prijatno da gledam u krst koji se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.
Međutim morao sam se ukloniti sa prozora jer mi iz daleka dopreše zvuci posmrtnog marša, koji me ponovo baciše u tugu, izazvanu sad pogrebom nekog oficira; i gledati u krst nije mi vredilo. A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe. Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah. I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma. U Vujanovcu, jednoj maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste.
„Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
