Početak dela
I
Svetolik Ranković
Seoska učiteljica
I
I
Prižeglo jesenje sunce. Po brezama, što su kraj puta otomboljile svoje tanke i neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana, opustile krila, otvorile kljunove, pa samo dahću. Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta. Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom.
Jedva čekaš da u gledaš na livadi kakav moćni grm s razbacanim daleko u stranu granama, pod kojim ćeš naći dovoljno hladovine i odmora...
Putom, što vodi od železničke stanice k opštini orlovičkoj, kreće se tromo i umorno jedan putnik. Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata. Eno ga, stade u hlad pod jednom brezom. Svrake zakreštaše, prhnuše i popadaše na obližnje drveće. Putnik stade, skide s glave prašnjavi šešir s opuštenim obodom, izvadi iz džepa prljavu maramu i obrisa njome oznojeno čelo, sa koga padahu krupne kaplje znoja.
Ovako umoran, obučen u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada.
Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše. I oni se začudiše neobičnu
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
