Početak dela
Maršovalo se ili krvavilo i zato raport zadugo nije vršen, a to se upisivalo u dobre strane rata. Sve do jednoga jutra kad osvanu sneg na zauzetoj nekoj turskoj varoši i kad pukovski dežurni, sav uzrujan, dozva bataljonske i saopšti: da će komandant tačno u podne održati raport kod štaba puka, ispred ućumata.
Pred samo podne, u dvorištu velike zgrade, desetak ozeblih vojnika, u dvovrsnom stroju, sa snegom na brkovima i obrvama, zarumenjeni i uznemireni, nestrpljivo su očekivali komandanta, koji je u toploj turskoj sobi potpisivao poštu. Najzad pojavi se komandant, visok, namršten, u teškim ratnim čizmama i dugačkom postavljenom šinjelu, pa zamišljeno siđe niz kamene stepenice i priđe uzbuđenim ljudima, koji se ukočiše po žustroj komandi, kao smrznuti.
Pa prvi vojnik pozdravi ga odsečno:
— Gospodine pukovniče, na raportu sam po zapovesti komandanta drugog bataljona, što sam pred skupljenim vojnicima kazao: lako je komandantu i oficirima što imaju konje, ali je nama teško što pešice gacamo po blatu i vodi, te nam mokre noge i obuća, a to sam...
Komandant, miran, zamišljen, priđe drugom vojniku, kome se strogo zagleda u oči:
— Gospodine pukovniče, mi smo oduzeli konja jednom bugarašu...
— Vi? A ko ste vi, majčina vam?
— Gospodine pukovniče,... mi smo prva četa... komora... na raportu po zapovesti komandanta četvrtog batalijona, zato što sam oduzeo konja jednom Bugarinu, pa sam ga prodao drugom... seljaku.
— Aha, aha!
Zatim treći:
— Gospodine pukovniče, na raportu sam po naredbi ađutanta puka, jer nisam izvršio naređenje starešine ordonansa, kaplara Kamarića.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
