Rekonvalescenti

Početak dela

I danima tako sipi, rominja, kisne, pa mokro sve, i teško, i uvijeno gustom kišnom maglom. A gore, na uzvišici, sedam crnih paviljona sve više tonu u glibu. Raskaljale se stazice od šljunka, svuda žitko blato sa razgaženim krečom, i bezbroj mutnih penušavih olučića, kao po oranju, krkore između blatnjavog žutog lišća. Svu da pištoljina, tragovi stopa puni vode, zidovi mokri i stabla velikog drveća pokisla do srži, pasu se razlili crveni krstovi i obojili belo mokro platno na barjacima, prokišnjavaju paviljoni i duša podrhtava od vlage i studeni. A dole, u ravni davi se varoš u potopu magle, i samo štrče kiparisi i džamije, i propinju se kao nad vodom visoki krovovi s dimnjacima, kao u poplavi.

Pa se naglo otvore vrata paviljona, pojuri studen spolja kao bes i sestra Ѕtephenѕon uleti zadihana, sa pokislim rumenim obrazima i crnim mačetom na grudima ispod šala.

Onda rekonvalescenti, uvijeni u ćebad i šinjele i zahvalni Bogu što nisu u rovu, prekidaju poluglasne razgovore o svačemu i podižu blede glave.

Ona žurno skida svoj ogrtač od gume, pa šal, i u beloj pripijenoj kecelji prilazi prvim krevetima.

—

— E, zbiljski? Govorite! Da čujemo, ajd' recite nam brzo, recite!

— .

— Šta kaže, šta kaže?

— ?

— Pao, veli, Sen Kanten. Je l' te', sestro ?

—

— O nego šta, ako je to istina, . Pričajte nam, pričajte, golubice.

Nastavak slušaj besplatno