Početak dela
Primedbe na
„Estetičke odnošaje
veštine ka prirodi”
(1874)
Pisac: Laza Kostić
1. Ovde se odmah u početku promolila osnova svekolike zablude, kojom je ova rasprava Černiševskoga zadahnuta: njemu fantazija nije realna. To se može razumeti, kad se govori o politici, o ikonomiji i o drugim naukama, što imaju posla sa svakidanjim životom čovečijim ili sa onom stranom prirode, što se daje neposredno opipati i sagledati. Ali kad je ko naumio naučno raspravljati estetiku, što joj je fantazija, ako ne jedini, ono bar glavni predmet, onda sam odriče svojoj nauci predmet, sušnost. — Fantazija je isto tako realna, kao ma kakva druga funkcija čovečijeg mozga, kao ma kakva druga pojava u prirodi, kao padanje kiše, kao sevanje munje, kao sijanje sunca. Za to, što se njeno nicanje i stvaranje ne može uvrebati vivisekcijom ili pod stakletom, za to joj odricati realnost, bilo bi detinjasto prikrivanje svoje nemoći, bila bi naučnička naduvenost.
2. Ovako kuse pojave apsolutnoga nihilizma, kao što je ta uslovka „ako je još govoriti o estetici” moraju neugodno taknuti svakog čitaoca, u koga je kole zdrave svesti i osećanja za lepo i savršeno. Ili Černiševski misli, da ne bi trebalo više govoriti o estetici, pa onda, što zapodeva o njoj? ili kad već zapodeva, što ne kaže iskreno i pravce, da ne bi trebalo? ili misli, da ipak još treba govoriti o estetici, kao što odmah za tim priznaje da treba, pa na što onda ta nihilistička preseta?
3. Pisac je rekao u pređanjem pravilu, da je značajni pravac, koji vlada danas u nauci, „neverovanje u apriorističke — ipoteze.” A zar ovo, što sam ovde reče, nije najdeblja aprioristika? Zar pitanje o tome, šta je veština i poezija, tek tim postaje značajno, što priznajemo „veliko značenje istorije veštine”?
Ta nije li baš značaj same stvari, što nas privoleva, da joj ispitujemo istoriju? Pisac očevidno brka naše saznavanje
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
