Đurđevi stupovi je pesma Laze Kostića, srpskog romantičarskog pesnika. U stihovima se prepliću prizor manastira Đurđevi stupovi, vera, večnost i ljudska patnja, dok se priroda i molitva oglašavaju kroz slikovite slike. Vredi je slušati zbog zvučnog jezika i tihog, misaonog tona.
Đurđevi stupovi Pisac: Laza Kostić Đurđevi stupovi I Stoje prebeli Đurđevi stupovi, svedoci verni božje ljubavi, oblaci lebde nad njima gore, lagano brode lagano skore, kazujuć bogu molitve setne što im iz crkve doleću čedne, a kad im tvorac srdito grmne. onda odlete za gore strmne. Stoje prebeli Đurđevi stupovi. ljubazni znaci božje ljubavi. ljubaznim licem na breg se smeše, a ravno polje, studeni breže, milotom teškom već obamreše, milotom teškom zaspaše veće, pokrivaju se odorom belom, pokrovom snežnim, zimnjim odelom, dok opet božji žešći smehutak ne stopi sa njih taj beli skutak. Samo na vršku brega visoka, neznana soja, neznana roka, jedno se drvo golemo gleda, i sunca, i posred, leda vekove traje, pobratim kama, od smrti živeć, od jada sama, ogromnim granjem u nebo niče, kô preklinjući svet-mučeniče dižu mu s' ruke, ogranci goli, rekô bi višnjeg preklinje, moli, il' vetar samo suhim granjem ječi, jaukom dugim kô da zbori reči:
Readnara
