Početak dela
Zora i devojka
Mlada zbori mladoj zori,
Mlade tajne pripoveda,
Vesela je, rumena je,
A zora je setna, bleda.
A šta zora odgovara,
Niti znadem, niti čujem,
Samo kanda od to doba
Da se ljubi sa slavujem.
Mlada zbori mladoj zori,
Mlade tajne pripoveda,
Al’ je sada vrlo setna,
Al’ je sada vrlo bleda.
A rujna je zora sjajna,
K’o kanda se stidi zora,
Tom je opet kriva tajna
Devojkina razgovora. —
L. K.
Oprosti mi...
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
Nad tobom sam moro da se nagnem,
Rukom da se taknem
Tvoje ruke;
Alʼ ti se svetiš, svete moj,
Pretrnu mi ruka u tvojoj,
I da kaje svoje greje
U tvojojzi nestade je,
Nikad više
Vitim perom da zapiše,
Da se maši za mač britak —
Nikad — nikad! —
Oprosti mi! oprosti mi oku mome,
Oku mome željanome,
Što ti upi sunce, tvoje lice,
Alʼ to lice, osvetnice,
Sažeglo mi oba oka,
Da ne vidim ništa
Od neba visoka
Do pusta zemljišta —
Ništa — ništa — ! —
Oprosti mi! oh, oprosti!
Oprosti mi ustʼma u milosti,
Što te mole,
Da mi vratiš što me bole,
Da mi vratiš moju ruku,
Da mi moje vratiš oči,
Pored sunca, da nisam u noći,
Pod melemom da ne trpim muku;
More krvi ustʼma mi se pope,
Oh, skini ga, nemoj da se tope
U poljupciʼ, u slasti golemoj, —
Nemoj — nemoj — ! —
Što me glediš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene
Odjedanput da izgori sve od mene,
Da sasuši — —
Šat ostane štogod — da te svetu tuži! —
Ta tek tolʼko, da te čuti može,
Mili Bože,
Tek iz tvojiʼ usta pokajku da primi:
Oprosti mi! —
Naše
Ta naše to su gore,
Ta naš je svaki krok,
I nebo tamo gore,
I naš u njemu Bog.
U krvi nekʼ se gora
Napoji, napije,
Ta silna krvi mora
Da Bogu vapije.
Nek’ vidi Bog ozgore
Krvavi zemljin lik,
Da krvlju međe gore,
Kud gine mučenik.
I da su naše gore,
I naš je svaki krok,
I nebo tamo gore,
I naš u njemu Bog.
Pa nek’ junaka silom
Sa zemlje progna vrag,
Besamrtnim će krilom
Da prne u oblak.
S neba će da se sveti,
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
