Početak dela
Laza Kostić
Maksim Crnojević
PETI ČIN
PETI ČIN
PRVA POJAVA
Stenovit proplanak u Crnoj Gori. Desno i levo dižu se strme gore. U prospektu vide se podaleko žabljačke kule. MAKSIM CRNOJEVIĆ dolazi.
MAKSIM:
Visoka goro, sveta pomeno,
kolevko tvrda snova mekanih,
što mladi nekad negova mi vek;
visoka goro, steno večita,
okamenjena srpska vero ti,
svedeno nebo što podupireš
da ne probije š njega božij gnjev;
visoka goro, drevna starino,
u drevnosti podmlanjujuća se,
pustorodna blagodatnico, ti,
neponižena moja siroto,
blagodat mi je pozdraviti te!
(Klekne. Počivka.)
Oh, navek da sam ost'o u vama,
da nikad nisam onaj pozn'o svet,
i bregovi de srca imaju,
ognjevitu iz grudi svojih strast
prekipljujući sukću u nebo!
A ja, božastvom neodoljivim,
strahovito na stenu prikovan,
nad čelom gledam ognja komešaj
i u njem grudi dvoje, lica dva,
u ljubavnome žaru stopljena,
najmilija što behu srcu mom,
al' jedno drugom kad se sljubiše,
odljubiše se oda nj večito!
Slivene ruke, sliven zagrljaj,
slivena usta, grud na grudima,
al' još to nije dosta, nije još,
primaknite se tešnje, tešnje još.
(Vadi nož)
Među vama da mesta ne bude
ni koliko da nožev uski vrh
prazninu malu grdno ispuni! —
(Počivka)
U pak'o s tobom, sliko paklena,
maštane vrele vraški izmetu!
Okani me se, ne trebam te ja!
(Baci nož)
U pak'o i ti, glatka opseno,
đavolska sunca zrače sleđeni,
u pak'o s tobom, ne trebam te ja!
(Baci sve oružje od sebe)
U pak'o i vi, poslanici mu,
što pritegnuti silom misli zle,
pritrčaste joj silno u pomoć,
u pak'o s vama, ne trebam vas ja! —
(Klekne opet)
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
