Početak dela
Jovan Dučić
Plave legende (1930)
Prijatelju Ivi Ćipiku
Jovan Dučić
Plave legende (1930)
ČOVEK I PAS
S početka je padala tanka, sitna, crna kiša. Alpiskim putem iznad jezera peo sam se te večeri na breg. Kiša je za tim neosetno rasla, postajala krupnja, crnja i ledenija, a put je ulazio sve dublje u mokru pomrčinu i jednu nevidljivu šumu.
Naličio je na put koji vodi u drugi svet.
Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas. Ni jedan me nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna, i zato što su bili umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom zajedničkom pramenu magle.
Kola su naporno odmicala napred. Oni su išli mirno, pognuti i zaduvani. Svaki je od njih mislio svoju misao, brinuo svoju brigu, i vukao svoj deo tereta. U dolini su se rušili prljavi potoci i šumili neveselo.
A kada skrenuše u pomrčinu, nije se više raspoznavao čovek od psa.
Jovan Dučić
Plave legende (1930)
CRNA PESMA
To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom
Eskorijalu: to je bilo obično u duge dane, u vrtovima gde su živeli suncokreti, puni bolne nostalgije.
Kad su se s proleća vraćale laste u svome kaluđeričkom odelu od svile crno-bele, pevale su joj neki tamni napev s mora.
Pevale su joj, jer je ona volela njihovu čudnu pesmu, i jer im je davala iz svoje crne rukavice neko sitno zrnje sa dalekih ostrva, da joj mogu po ceo dan pevati o Tuzi.
A kada je, prvi put obučena u belu svilu, sa dva mirtina cveta u ruci, otpočinula pod srebrnim mramorom, nad kojim je mrki čempres šumio dugim crnim šumom —
Ona zaželi da čuje jedan refren Sreće, samo jedan.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
