Pismo iz Palestine putopisni je tekst Jovana Dučića u obliku pisma iz Jerusalima. Donosi utiske s putovanja po palestinskim predelima, uz razmišljanja o biblijskoj istoriji, veri i tišini tih mesta. Vredi ga slušati zbog mirnog, slikovitog jezika i kontemplativnog tona.
Idem već nekoliko dana ovim prašnjivim putevima kojima su hodili apostoli i evangelisti. Po dolinama hvatam u pregršt vodu sa istih izvora sa kojih su pili i biblijski proroci i svetitelji novog zaveta. Među maslinama se bele, kao stada ovaca, sitna sela koja još nose svoja imena iz vremena
Solomonova. To su kuće četvrtaste i bez krova koje izgledaju utonule u travu, a u kojima je nekad možda zanoćio Hristos…
Sve još stoji nepokretno na svom večnom mestu. Svaku stvar je ovde ozarila mirnoća i ushićenje, i travčicu i kamičak, i brdo pod nebom, i vruću senku pod drvetom. U polju bacaju svoj hlad čempresi i platani koje su možda posadili pobožni krstonoški kraljevi ili istočnjački osvajači. Tišina tla nigde nije tako duboka kao u palestinskim krajevima. Ni jedna stvar neće da se prokaže, i ni jedan glasić da se oda. Sve je ovde aluzija, simvol i opomena. Svaka se stvar duboko zagledala jedna u drugu.
Sve je ovde večito i sve je ovde sveto. Mit o Bogu je najlepša ali i najčudnija i najsvirepija čovekova tvorevina: jedina u kojoj čovek sam sebe odriče, prenoseći sve svoje na izvor koji je van njega, i na volju koja je iznad njega! Ima li išta manje shvatljivo i pristupačno zdravom razumu? A taj mit nebeski je, međutim, ovde u svakom udahu vazduha i u svakoj kapi iz neba.
Dve hiljade godina su plačne oči celog prosvećenog sveta gledale ovamo iz svih krajeva, i verovalo se da su sve sreće i nesreće poreklom iz ove zemlje. Dom Božji je bio utvrđen na
Sionu otkad je prestao da bude usađen na Olimpu. Čovek je prvi put našao svoju utehu otkad se obrnuo na bespuću između dve
Readnara
