„Otadžbina“ je patriotska pesma Đure Jakšića iz 1875. Opeva kamen i zemlju Srbije, uspomene na pretke i borbu za slobodu, pozivajući na odbranu otadžbine. Vredi je slušati zbog slikovitog jezika i emotivnog tona rodoljubive poezije.
Pesma peva o otadžbini Srbiji, simbolično predstavljenoj kamenom sačinjenim od kostiju predaka, i o spremnosti na odbranu od dušmana.
Ideja
Otadžbina je za Srbina svetinja stečena borbom i žrtvama predaka, pa je niko ne sme oskrnaviti.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
U pesmi se opisuje kamen iz zemlje Srbije koji se, preteći suncu, probija kroz oblake. Njegovo sumorno čelo sa tamnim borama i dubokim brazdama priča o dalekoj večnosti; crne bore i mračne pećine predstavljaju tragove tamnih vekova. Taj kamen, kao piramida koja se iz praha diže u nebo, jeste gomila kostiju snažnih predaka. Dedovi su te kosti voljno slagali u borbi protiv dušmana, lepeći krvlju srca slomljene kosti svojih mišića, kako bi potomcima spremili busiju iz koje će jednog dana smelo i prezirući dočekati grabljive čete dušmana. Pesma se zatim obraća neprijatelju: samo do tog kamena, do tog bedema, možeš kročiti nečistom nogom. Ako se usudiš dalje, čućeš gromove kako kidaju tišinu slobodne zemlje strašnom grmljavinom; razumećeš uplašenim srcem šta ti smelim glasom govore, pa ćeš ćelavim temenom obrijane glave udarati o tvrdi kamen u zanosnom strahu. Ipak, u strašnoj lomljavi borbe čućeš samo jedan izraz i jednu misao: 'Otadžbina je ovo Srbina!'
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Otadžbina Pisac: Đura Jakšić pesma je napisana 1875. godine; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931) Otadžbina I ovaj kamen zemlje Srbije, Što, pretećʼ suncu, dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama, O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke. Vekova tamnih to su tragovi, Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, kʼo piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slágali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo, prezirućʼ, Dušmana čekatʼ čete grabljive. I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema, Nogom ćeš stupitʼ, možda, poganom. Drzneš li dalje?… Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati… Alʼ jedan izraz, jednu misao, Čućeš u borbe strašnoj lomljavi: »Otadžbina je ovo Srbina!«
Readnara
