„Manifest ekspresionističke škole“ je avangardni manifest/esej Stanislava Vinavera iz 1920. U njemu se zastupa gledište da umetnik treba da uzme stvarnost kao sredstvo i stvara nove svetove, a ne da je podražava. Vredan je slušanja kao dokument srpskog ekspresionizma i avangarde.
Manifest ekspresionističke škole: kratak sadržaj i tema
Književni rod i vrsta
esej, manifest
Mesto i vreme radnje
Jugoslavija, 1920. godina; tekst nema pripovednu radnju.
Tema
Program ekspresionističkog shvatanja umetnosti: umetnik ne podražava prirodu, nego od njenih elemenata stvara nove svetove; ekspresionizam se određuje prema impresionizmu i realizmu i poziva na revoluciju izraza – oslobađanje reči, pojmova i predstava – i na novu dinamiku.
Ideja
Umetnost je stvaranje, a ne prikazivanje stvarnosti; prava sloboda umetnika postiže se ulaskom u duh promena i revolucijom izraza, čime se prirodne sile stavljaju u službu novog stvaranja.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Vinaver izlaže program ekspresionističke škole. Ekspresionisti uzimaju stvarnost samo kao sredstvo svog stvaranja; cilj im je stvaranje, a ne ono što je već stvoreno. Od prirode traže samo elemente i od njih grade nove svetove misli i osećanja. Tako su stvarali i najveći, Betoven i Šekspir. Ekspresionisti su suprotnost impresionistima, koji su hteli da preko sebe daju istu prirodu. Realizam Vinaver objašnjava kao veštinu ubeđivanja da je nešto stvarno: realnost nije u stvarima, nego u njihovom dejstvu na nas, a umetnik daje viziju stvarnosti ili nestvarnosti. Ekspresionisti se služe i tom veštinom, ali idu korak dalje: unose oscilaciju između bića i nebića i oslobađaju se same kategorije realnosti. Ekspresionizam nije došao samo kao istorijska nužnost, nego je čvrsto vezan za svoje vreme, a prošlost za njega nije bitna. Umetnički zadatak je da se intuicijom dokuči jesu li velike promene konačne i za sam Duh Vaseljene. Umetnost je oduvek težila da zarobi prirodne sile, kao Prospero koji gospodari Arijelom, a svaka epoha mora naći nove oblike kojima će prirodu namamiti. Stare forme više ne vrede, pa ekspresionisti započinju revoluciju izraza: oslobađaju reči, pojmove i predstave od okova. Ravnoteža sila je poremećena, a umetnik treba da preduhitri stihiju. Nije dovoljno stvoriti nov svet; on mora imati i novo kretanje, novu dinamiku. Na kraju kaže da su Krleža, Crnjanski i Andrić donekle pošli putem unošenja nove duše u staru stvarnost, ali to vidi kao strah umornih pred revolucijom duha i očajni pokušaj pomirenja sa onim čega više nema.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
I Stanislav Vinaver Manifest ekspresionističke škole 1920. I Mi smo svi ekspresioniste. Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Nama je cilj stvaranje a ne ono stvoreno. Ono što je stvoreno, stvorila je priroda po svojoj logici, pod imperativom svoje psihologije. Od prirode mi tražimo ne tu logiku, i ne tu njenu psihologiju. Uzimamo i njih po kad kad, kao jednu igru našega stvaranja. Od prirode zahtevamo da nam da elemente, ono što je od nekog i ona nasledila a možda i otela. Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove osećanja, u spoj svetova, u dinamičnost duhovnoga bivanja, preko neke organske konkretnosti. Mi smo stvaraoci kao što je i priroda. Mi ulazimo u panteon prouzrokivača, o kojima je držao propoved stočulni pluralizam, od Vavilona i Meksike do Džemza i Morisa. Mi postajemo bogovi, kao što je to predviđao Verharn i slutio van Lerberg. A Bog, isključujući samo Spinozino geometrijsko čudovište učestvuje u stvaranju. I do nas je tako bilo. Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvučnih vulkana, svet kataklizama modulacija i drevnoga užasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog u toj vaseljeni. I Boh je svoje svetove stvarao u beskrajnim perspektivama — začaranih volja, na bezdanim zazidanim lukovima
Readnara
