„Jablanovi“ su lirska pesma Jovana Dučića iz zbirke „Pesme sunca“ (1929). Noćna scena uz vodu, šum jablana, mesec i samoća pesničkog ja uvode u tiho preispitivanje straha i sopstvene senke. Vredi je slušati zbog muzikalnosti stiha i dubokog, refleksivnog tona.
Noć, pored mirne vode, dok žuti mesec zalazi za hume.
Tema
Noćni pejzaž s jablanovima koji strasno šume pored mirne vode i osećanje samoće, jeze i straha lirskog subjekta pred samim sobom.
Ideja
U tihoj, mrtvoj noći, pred prirodom koja čudno šumi, čovek ostaje sam sa sobom i oseća strah od samog sebe i svoje senke.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Pesma nema spoljašnju radnju; to je lirska slika noći. Počinje pitanjem zašto jablanovi noćas tako strasno i čudno šume. Žuti mesec sporo zalazi za daleke i crne hume (brda), slične slutnjama, a snovi su u toj mrtvoj noći pali na vodu, mirnu i sivu kao olovo. Visoko u vazduhu jablanovi šume čudno i drhte pod nebeskim svodom. Lirski subjekat stoji sam kraj mirne vode, u noći, kao poslednji čovek. Prema njemu, na zemlji, leži njegova senka. Pesma se završava priznanjem da se noćas boji sebe i da strepi od sopstvene senke.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Jablanovi Jovan Dučić Pesme sunca (1929) JABLANOVI Zašto noćas tako šume jablanovi, Tako strasno, čudno? Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, kȏ slutnje; i snovi U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Kȏ olovo mirnu i sivu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume čudno, i drhću u svodu. Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Kȏ potonji čovek. Zemljom prema, meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim, Sebe, i ja strepim sȃm od svoje seni.
Readnara
