Gavran: lirsko-epska pesma — kratak sadržaj, likovi i tema
- Književni rod i vrsta
- lirsko-epska pesma, balada
- Mesto i vreme radnje
- Radnja se odvija u sobi naratora, jedne decembarske noći, u vreme ponoći.
- Tema
- Tuga neimenovanog čoveka za preminulom Leonorom i njegov razgovor s tajanstvenim gavranom, koji na svako pitanje odgovara rečju „Nikada”.
- Ideja
- Pesma pokazuje kako čovek, suočen s nepovratnim gubitkom voljene osobe, ostaje zarobljen u očaju jer mu ni nada ni vera ne mogu vratiti ono što je izgubljeno.
Glavni likovi
- pripovedač — Neimenovani čovek koji tuguje za preminulom Leonorom; usamljen je, očajan i sklon strahu.
- Gavran — Tajanstvena crna ptica koja uleti kroz prozor, sedne na poprsje Minerve i na svako pitanje odgovara rečju „Nikada”.
- Leonora — Preminula draga pripovedača, koju on naziva svetiteljkom i zamišlja na nebu među anđelima.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Jedne tmurne decembarske noći neimenovani čovek sedi sam u sobi, uplakan i tužan. Pokušava da čita, ali stalno misli na svoju dragu Leonoru, koja je umrla i sada je na nebu među anđelima. Već je napola zaspao kad na vratima nešto šušne; pomisli da je to neki zalutali putnik. Uplaši se, ali se ohrabri, pozove nepoznatog gosta da uđe i širom otvori vrata, no napolju nema nikoga, samo mrak. Tada vikne: „Leonoro!”, ali ga odziv samo vara. Kad se vrati u sobu, ponovo čuje lupanje, ovog puta na prozoru. Otvori prozor i unutra uleti veliki crni gavran, koji se ponosito smesti na poprsje Minerve iznad vrata. Čovek ga pita kako se zove, a gavran odgovara: „Nikada”. Kad sam sebi kaže da preboli i zaboravi Leonoru, kad pita ima li leka njegovom jadu i da li će svoju Leonoru ikada videti među anđelima na onom svetu, gavran uvek odgovara isto: „Nikada”. I kad pomisli da će ga i gavran sutra napustiti, kao što su ga izdali mnogi prijatelji i kao sve njegove nade, ptica opet kaže: „Nikada”. Čovek sedne na stolicu, gleda pticu i razmišlja odakle joj ta reč. Na kraju je u očajanju tera da ode, ali gavran ostaje da čuči iznad vrata. Senka njegovih krila pokriva ćilim, a čovek, obuzet strahom, pita se hoće li se ikada prenuti; gavran odgovara: „Nikada”.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Gavran
(Edgar A. Pu)
Bilo tako jednom noću,
Zario se u samoću.
Oči mutna suza poli
A samo me srce boli.
Biju misli kao lava
Iz davnašnjih zaborava.
Već sam bio pola u snu
Kad na vratma nešto šušnu.
„Mora da je putnik kaki
„Zalutao, mišljah ja;
„Bludio je, trpio je,
„I sad traži malo sna”.
U dekembra crnom dobu
Dosadno je kaʼ u grobu.
I sama vas vatra žaca —
Neku čudnu svetlost baca
Oh, kada će svanutʼ, Bože?
Ta da sʼ barem čitatʼ može!
Gledam knjigu, alʼ za nago,
Sve na svoje mislim drago.
„Leonoro, Leonoro!
„Ja te ljubim još i sad:
„Ti na nebu međ anđeli,
„Mene stegʼo crni jad.”
Dok zašušti, zažubori,
Mislim kuća pada, gori;
A zavesa kad se vesne
Kʼo da nešto strašno tresne.
I do sad sam za strah znao,
Alʼ ga nisam osećao.
S meka srca sebe korim,
Pa ga hrabrim, pa mu zborim:
„Ko bi sada kucnʼo”? rekoh,
„Pomerio puta neko —
„Bog mu jedan jade zna!
„Trpio je, bludio je,
„Pa sad traži malo sna.”
Tu od straha malo danem,
Pa na noge hrabro stanem:
„Gospodine, ili damo,
„Izvolite ući samo!
„Ne pitam vas: ko ste, šta ste?
„Kʼo u svojoj kući da ste. . . .
„Umoran sam malko bio
„Pa me sanak prevario;
„Kucali ste vrlo tiʼo,
„Pa sam jedva osetio.”
Tu otvorih vrata širom —
Nesiguran drzak krak,
Alʼ na polju nigde nikog,
Samo ćuti crni mrak.
Oh ponoći, tužna sliko!
Čekam, gledam — nigde niko!
Je lʼ to bila sablast živa
Što je tako očekiva?
Ili sanjah, — duša živa
Što pre mene još ne sniva?
Zaman čekah pitah: ko je?
To jʼ lupalo srce moje.
Sâm sam viknʼo: „Leonoro!”
Oh, alʼ odziv varatʼ zna!
U sobu se opet vrnʼo
Sav razdražen, sav pretrnʼo;
Al, gle! opet neko stupa —
Neki đavo opet lupa!
Bez ničega ovo nije,
Biće da u prozor bije.
Zagonetno da ne bʼ bilo.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
