Čovek govori Bogu je lirska pesma Jovana Dučića iz zbirke Lirika (1943). U njoj se čovek obraća Bogu, preispitujući veru, sumnju, večnost i ljudsku ograničenost. Vredi je slušati zbog misaone dubine i muzikalnog stiha.
Čovek govori Bogu: lirska pesma — kratak sadržaj i tema
Književni rod i vrsta
lirika, religiozno-filozofska pesma
Tema
Čovekovo obraćanje Bogu i traganje za smislom ljudskog duha, njegovog porekla i položaja između prolaznog i večnog. U središtu su pitanja o odnosu Boga i čoveka, životu i smrti.
Ideja
Čovek je biće rastrzano između božanskog i ljudskog, između večnosti i prolaznosti; njegov duh traži Boga, ali ostaje u nespokoju, stranac i u sebi i u svetu, jer ne može dokučiti svoju suštinu ni Boga.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Lirski subjekat, čovek, obraća se Bogu. Zna da je Bog skriven u morima sjaja, ali ga ipak dostiže duh koji ga sluti; nebo i zemlja ne mogu da ga čuju, a u ljudima je njegov glas od postanja. Bog je jedini protivrečan: kad je u srcu, nije u svesti. Subjekat pita na kom se mostu ikada mogu sresti svemoć i nemoć, prolazno i večno. Pita vodi li put ljudi k Bogu, jesu li kraj i početak jedno, ko čuva njegove pečate i ko hodi njegovim strašnim granicama. Zatim pita jesu li ljudi i danas nalik na Božje obličje kao u iskonsko vreme: ako nisu, to je tuga za ljude, a ako jesu, to je beda za Boga. Pita i odakle je i šta je njegov ljudski duh, Božji deo ili njegova suprotnost, jer treće nema. Taj duh zebe kraj Božjeg ognja i tamni kraj njegove svetlosti. Na kraju kaže da je duh svuda samotan i pred svim u strahu, stranac i u svom telu i u svetu; u istom dahu su i smrt i život, a duh večno traži svoj cilj izvan sebe.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Čovek govori Bogu Jovan Dučić Lirika (1943) ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja, Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti . . . Na kom se mostu ikad mogu sresti, Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno? Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi? Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje. Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.
Readnara
