„U strasnu nedelju” je pripovetka Ive Ćipika iz primorskog života. Radnja se odvija u vreme Velike nedelje, dok jako jugo duva; stari paron Zorzi, bivši jedriličar, predaje se pokajničkim mislima i sećanjima na plovidbu i brodolom. Priča o moru, pokajanju i uspomenama vredi se slušati.
Jugo, tugaljivo jugo Strasne, Velike nedjelje počelo je da duva odmah još dok je bilo izloženo za četrdeset sati na velikome oltaru sveto otajstvo. U huci vjetra i šumu morskih talasa jedva su se čuli otkucaji sata na starome tornju što vjernicima naviještahu svršetak jedne i početak druge „blažene ure”.
...Velike srijede paron Zorzi stoji prislonjen uza stub stare mletačke lože, u zaklonici, te kao i ovaj zastarjeo lav, zubom vremena i posolicom nagrđene glave, što gleda nekamo u more, zagledao se i on u valove što udaraju u utvrđene nasipe luke i, pršteći se, rasiplju se u visinu.
Monotono i jednoliko duvanje južine i zavijanje i cviljenje napadnutih, čvrsto uvezanih brodova u luci skrušava ga i zanosi u pobožne, pokajničke misli...
Čini mu se da uvijek ovo velikih dana, na uspomenu muka Isusa
Nazarenina, jugo ovako silno duva. I pored pokajničkih misli, silno ga potresa ovo „sirosso passionato” i ljuto se kaje.
Jugo je duvalo kada je on za mladih dana plovio širokom morskom pučinom kao paron barka „SantaLucia”. I sada dolaze pred oči krajevi kuda je prolazio: grdna ostrva i oštri školji što na kamenu ležahu na uskolebanoj pučini, o koje se silom talasi lome, i zadrti pusti rati
Readnara
