Ivo Polić je roman Ive Ćipika o čoveku koji se vraća u Srbiju iz Carigrada, noseći duboke utiske sa putovanja. Kroz njegov doživljaj Carigrada, posebno posetu Aja Sofiji, delo istražuje lepotu, duhovnost i unutrašnje promene. Vredi ga slušati zbog bogatog jezika i slojevitog prikaza ličnog doživljaja.
Ivo Polić vraćao se u Srbiju s punom dušom utisaka iz carigradskih lepota. Te utiske, koji se behu duboko uvrežili u njegovu dušu, ni nastali veliki svetski događaji nisu mogli da uguše: oni su mu se tokom tih događaja nametljivo javljali i tada kada se na njih nije hteo da seća.
Onaj čas kada je sa lađe u rađajućem se danu ugledao prve ružičaste konture minareta, bio je za njega otkriće nečega novog, veličanstvenog, što se može da oseti ali ne i da opiše. Pa ipak, u toku od nekoliko sedmica boravka uspeo je da upije u se i oseti i mistiku njegovih džamija mesečinom oblivenih, i blagi šum vode iz česama, i tišinu stambolskih ulica krcatih mirisa pitomih jagoda, i rađanje njegovih ružičastih zora, i slatku melanholiju njegovih šapatljivih mora... i tople dane raznolikih oblika i živih šara.
Sa vernicima i s fesom na glavi klanjao je u džamiji Sv. Sofije. Kako su bili sitni ti ljudi u tome veličanstvenome prostoru, ispunjenom blagom svetlosti, jednostavno okićenom prostim verskim simbolima!
Neki su sedeli, neki klanjali, a mnogi, povučeni u tihe hramske lađice, učili su svete proročke knjige.
Sa žudnjom ožednela stupio je u hram Sv. Sofije. Zapanjen nečim novim i velikim, zastao je. Koje iznenađenje! U pljusku prozirne, meke,
Readnara
