Priča Ive Ćipika prati putnike koji se brodom iskrcavaju u primorskom mestu – među njima su i Zagorci koji traže sezonski posao u berbi maslina. Kroz susrete s varošanima i nadzornicima ocrtava se težak položaj običnih ljudi i socijalne razlike. Topla i živopisna proza vredna slušanja.
Hvatao se prvi mrak kada je parobrod pristao uz most što se u more uvukao i bio pristaništem većih brodova.
Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci.
Otimaju se ko će pre, kao da neće na svakoga doći red da izađe. Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje.
Mrki su i ozbiljni. Kako se koji iskrca onako i zastane — iščekuje druge, da se udruže pa da zajedno hrpimice krenu u varoš. Na putu ih dočekaše financijalni stražari i do kože obađoše. Kod mlađih devojaka ustaviše se dulje i pretraživahu ih strože, peckajući ih radi njihove mladenačke sramežljivosti. U varoši se odelšpe. Neki odoše ravno u svojih gospodara prošlih godina, a ostali isporediše se na trgu ispred crkve, očekujući da ih ko unajmi za češanje i kupljenje maslina, radi čega su i došli. Po obali šeta se nekoliko momaka gospodske ruke — sinova mesnih posednika i trgovaca Obučeni su u toplo odelo i ogrnuti debelim zimskim kaputima. Gde—gde uza zid, oko trga, prislonilo se dvoje—troje težačkih mladića. Smeju se, zaćute, pa odjednom uglas zapevaju.
Na prozorima čitaonice nisu kapci zatvoreni. Svetlost se napolje razasiplje, nasuprot se kući odbleskuje i zahvata glave nekojih
Readnara
