„Truba“ Momčila Nastasijevića je lirska pesma u prozi u kojoj se prepliću slike prirode, smrti i tuge. Kroz zvuk trube i seoske motive pesnik razmišlja o prolaznosti i saučešću. Vredi je slušati zbog muzikalnog jezika i duboke emotivne snage.
Pesma govori o tuzi zbog smrti vojnika; prikazuje kako lepota prirode i života gubi smisao pred smrću, a zajednička žalost povezuje ljude.
Ideja
Smrt čoveka čini besmislenom svu zemaljsku lepotu i sve obrede; u tuzi ljudi osećaju da su rod, a mrtav vojnik se više neće vratiti.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Pesma počinje pitanjem šta vrede plavetno nebo, zumbul, devojče i let lasta kad negde zapeva truba. To je, kaže lirski subjekat, lelek rušne seljanke iza gora i voda. Rod smo, pa kad umre čovek, i lirskom subjektu je srce rušno. Zato poziva da se otkine zumbul s grudi i pogne glava, jer vojnika hoće da zakopaju, a njemu se tako živelo. Zatim pita šta vredi pop koji moli, krstača i ime, kad se vojnik neće vratiti u selo i neće poljubiti onu koju voli. Pesma se završava ponovljenim pozivom da se otkine zumbul s grudi i pogne glava i stihom da negde zapeva truba.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Šta vredi plavetno nebo, i zumbul i devojče i laste let. Negde zàpeva truba. To iza gora i voda lelek je rušne seljanke. Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je. Otkini zumbul s
grudi, pogni glavu; vojnika hoće da zakopaju, a njemu tako se živelo. Šta vredi pop što moli, pa krstača, pa ime, neće se vojnik vratiti u selo, neće poljubiti koju voli. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva
Readnara
