Kroz mećavu: pripovetka — kratak sadržaj, likovi i tema
- Književni rod i vrsta
- epika, pripovetka
- Mesto i vreme radnje
- Radnja se odvija jedne zimske večeri, uoči Zadušnica, na putu od čaršije kroz planinu na Zmijanju.
- Tema
- Osiromašeni starac Relja Knežević i njegov sinovac Vujo vraćaju se kroz mećavu sa pijace na kojoj nisu prodali kravu; delo prikazuje njegovu nekadašnju snagu i sadašnju propast.
- Ideja
- Delo govori o neminovnosti propadanja i surovosti prirode, ali i o spremnosti starca na žrtvu za dete; borba čoveka sa udesom završava se tragično.
Glavni likovi
- Relja Knežević — Nekada najbogatiji i najugledniji domaćin na Zmijanju, sada osiromašeni, ispaćeni starac, ponosan i požrtvovan.
- Vujo — Reljin sinovac, dečak od oko dvanaest godina, iznemogao i promrzao, ali u mećavi pokazuje prkos i istrajnost.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Relja Knežević, nekada najbogatiji i najugledniji domaćin na Zmijanju, sada je osiromašeni starac. Jedne zimske večeri, uoči Zadušnica, sa sinovcem Vujom, dečakom od dvanaest godina, vraća se sa pijace na kojoj nisu uspeli da prodaju steonu kravu. Relja je ogorčen jer nema čime da osvetli grobove svoje pomrle čeljadi. Put ih vodi iz čaršije kroz Dobrnjsko Polje i preko planine. Relja se seća nekadašnjeg bogatstva: velike zadruge, brojnih stada, ugleda, dolazaka paša i vladika i careve buruntije (pisanog ukaza), koju je bacio u vatru. Iznenadna smrt stoke i čeljadi uništava sve; grobovi se nižu, a Relja ostaje sam, a kasnije prihvata Vuju. U sadašnjosti počinje sneg, potom jaka mećava. Relja daje Vuji svoj šal i haljinu i ostaje upola go. Bore se kroz smetove, gube put i dozivaju pomoć. Ispred Nakomičića kuće pale slamu i dovikuju im da idu nadesno, ali mećava odnosi kravu, a Vujo posrće i pada. Relja, bos i skoro go, vraća se, pronalazi dečaka i pada kraj njega. Dok vetrovi urlaju i vukovi zavijaju, njihova polumrtva usta se ljube i izdišu u slatkoj smrti.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Kroz mećavu
Pisac: Petar Kočić
Već se poče i smračivati, a oni ne mogoše krave prodati. Niko ih čestito i ne pogleda, a kamoli da upita za cijenu. Niko ni da se našali!
Starcu se to grdno ražali i ljuto ga zaboli, i da je imao suza, grko bi i bolno proplakao. Ali, onako ispaćen i satrven dugim jadom i čemerom, samo suvo uzdahnu i krenu s trga, vodeći pogruženo na privuzi steonu kravicu, čija se plava svijetla dlaka, mrkasti roščići i oblo, puno vime izmeđ’ bjeličastih i mesnatih krakova jedva raspoznavaše u suvoj i oštroj zimskoj večeri. Za kravom se diže i pođe dijete — nije mu moglo biti više od dvanaest godina — držeći čvrsto u promrzlim rukama ljeskovu motčicu.
Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom. Sijed je sav, koštat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh njegova sela.
Po razgolićenim, runjavim i širokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje. Uzdigao nakostriješene, debele obrve, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene oči, pa ljuma i grabi uz put.
Suva zima stegla. Odasvud bije, prži i kao ujeda, grize oštra i nemila studen. Ruštri se okorjeli snijeg, i žalobitno cvileći ugiba se pod nogama.
— Baš niko ništa, Vujo! — trže se starac i obrnu se d jetetu.
Mali je šutio i umorno, iznemoglo koračao za kravom. Od suve studeni na njemu se bijaše sve nakostriješilo i ukočilo. Sitne, meke dlačice na licu mu se naježile, a ruke pocrvenjele, pa pocrnjele od teške zime.
Kad biše nasred čarsije, snijeg poče propadati. Ljuto i kao nasilu odvaljivaše se lepirica za lepiricom, isprva teško, kao da se muči i nateže, pa onda lakše, učestanije i gušće.
— Baš niko ni da se našali s cijenom, a evo nas i noć u čaršiji
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
