Branislav Nušić u delu Autobiografija na duhovit i ironičan način prepričava jedan život od rođenja i prvog zuba, preko školovanja i prvih ljubavi, do vojske i braka. Ova humoristička proza, pisana u kratkim poglavljima, daje šaljivu sliku detinjstva, odrastanja i društva svog vremena. Vredi je slušati zbog pitkog pripovedanja i prepoznatljivog Nušićevog humora.
Radnja obuhvata Srbiju (Beograd, Smederevo, Požarevac) od rođenja pisca 1864. godine do zrelih godina, s kraja 19. i početka 20. veka.
Tema
Pisac na duhovit i samoironičan način pripoveda sopstveni život od rođenja do ženidbe: detinjstvo, školovanje, prve ljubavi, vojsku, tamnicu i brak, ismevajući društvene pojave i sopstvene slabosti.
Ideja
Osnovna poruka je da život treba posmatrati s osmehom; smeh je najbolji način da se prežive nedaće i da se svet sagleda istinitije, što pisac naglašava kroz lik sebe koji se smeje.
Glavni likovi
Branislav Nušić — Pripovedač i glavni junak, duhoviti posmatrač sopstvenog života od rođenja do ženidbe.
Otac — Pisčev otac, trgovac koji je bankrotirao i često brine o sinovljevoj budućnosti.
Majka — Brižna majka koja strepi nad sinovim nestašlucima i želi mu ugledan poziv.
Tetke — Tri tetke koje se mešaju u porodične odluke i proriču piscu sudbinu, a jedna tvrdi da liči na njega.
Persa — Prva ljubav iz detinjstva, ćerka profesora računice, s kojom pokušava zajedničko trovanje palidrvcima.
Marica — Druga ljubav, plava devojčica s kojom uči ljubavne reči iz tetkinog romana, ali ga napušta zbog izostanka.
Kesaroš — Zatvorenik u tamnici koji piscu drži lekciju o praktičnom životu i kritikuje njegov univerzitet.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
U predgovoru pisac objašnjava da je život podelio na tri bića: jedno koje plače, drugo koje brine i treće koje se smeje, i poverava pisanje ovom trećem. Autobiografiju počinje rođenjem 1864. godine, uz komične zabune oko mesta rođenja i pola. Opisuje detinjstvo, nestašluke, prve zube i prelazak iz suknje u pantalone. Školovanje prikazuje kroz odbojnost prema pojedinim predmetima, naročito matematici, latinskom i fizici, ali ipak stiže do mature i univerziteta. Prva ljubav s Persom završava se nesrećno zbog trovanja palidrvcima, a druga s Maricom propada jer ne nauči lekciju. Niz kasnijih ljubavi vodi do braka, koji autor ironično opisuje. Pre braka služi vojsku, gde ga proganjaju zbog češagije i ćebeta, i tamnuje zbog pesme koja je shvaćena kao uvreda kralja. Na kraju, posle ženidbe, prepušta nastavak prijatelju, a u pogovoru mašta o intervjuu posle smrti, potvrđujući da je smeh jedini pravi pratilac života.
Motivi
smeh — Motiv smeha javlja se kroz predgovor o tri bića i kroz celu knjigu kao način da se život sagleda istinitije i prežive nedaće.
satira društva — Pisac kroz humor i ironiju ismeva društvene pojave, školu, vojsku, sudstvo i lažne vrednosti.
školovanje — Školovanje je prikazano kao mučna borba sa profesorima, predmetima i sopstvenom nezainteresovanošću.
ljubav — Motiv ljubavi proteže se od prve dečje ljubavi do braka, prikazujući ljubavne zgode i razočarenja.
tamnica i vojska — Kroz motive tamnice i vojske pisac iznosi kritiku institucija i razmišlja o životu i ljudskim manama.
samoironija — Pisac se stalno podsmeva sebi, svojim slabostima i postupcima, čime postiže humor i bliskost s čitaocem.
Važni citati
„Ko se naposletku smeje, najslađe se smeje!”
Ova rečenica sažima jednu od osnovnih ideja dela – da je smeh najbolji odgovor na životne nedaće.
„Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadžić.”
Istorijska podudarnost rođenja sa smrću Vuka Karadžića služi kao duhovita okosnica za priču o sopstvenom rođenju.
„Moje školovanje, to je upravo moja borba za opstanak i samoodržanje.”
Ova rečenica najavljuje ključni deo knjige u kome se školovanje prikazuje kao komična borba sa sistemom.
„Moja trinaesta ljubav, to je — moja žena.”
Njome počinje poglavlje o braku i naglašava ironičan odnos prema ženidbi kao vrhuncu životnih „nesreća“.
„Vojnik nije zato tu da misli!”
Kroz ovu izjavu kaplara pisac satirično prikazuje vojničku poslušnost i odsustvo samostalnog mišljenja.
Pitanja i odgovori
Koje životne periode obuhvata Nušićeva Autobiografija?
Autobiografija prati Nušićev život od rođenja do ženidbe, uključujući detinjstvo, prve zube, prelazak iz suknje u pantalone, školovanje, prve ljubavi, vojsku i tamnicu. Posle ženidbe, kako pisac kaže, čovek nema autobiografije, pa dalji opis poverava prijatelju.
Kako je Nušić prikazao sebe kao glavnog junaka?
Nušić se prikazuje kao duhoviti posmatrač i samoironičan pripovedač koji se smeje sopstvenim slabostima, od nestašluka do neuspeha u školi i ljubavi. Kroz lik sebe on kritikuje društvene pojave i ljudske mane, što doprinosi humoru dela.
Koja je osnovna poruka Autobiografije?
Osnovna poruka je da život treba posmatrati s osmehom, jer smeh pomaže da se prežive nedaće i da se svet sagleda istinitije. To je izraženo kroz priču o tri bića iz predgovora, od kojih ono koje se smeje jedino vidi život.
Koji se motivi najčešće javljaju u delu?
Česti su motivi smeha i satiričnog odnosa prema društvu, zatim školovanja kao borbe za opstanak, ljubavi od detinjstva do braka, tamnice i vojske kao mesta za razmišljanje o životu. Ovi motivi se povezuju sa kritikom lažnih vrednosti i ljudskih slabosti.
Kojoj književnoj vrsti pripada delo i koje su njegove stilske odlike?
Autobiografija je humoristično-satirična autobiografska proza pisana u prvom licu. Odlikuje je duhovit, ironičan stil, česta upotreba hiperbole, anegdota i samoironije, kao i satirično prikazivanje društvenih pojava.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
Branislav Nušić
Autobiografija
AUTOBIOGRAFIJA
PREDGOVOR
Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor
autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao — pisanje biografije — kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi akademije nauka. I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.
U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume
— počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.
Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
Opis svoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći
Readnara
