Početak dela
Srpskim majkama
(1871)
Pisac: Draga
Dimitrijević Dejanović
Kad pogledimo, drage sestre moje, u sve grane žića čovečanskog, moramo priznati, da svuda malo, a mnogo puta baš ni malo zadovoljstva ne nalazimo. Koliko nas god ima, gotovo svaka imamo svoju brigu i želju, njome mislimo sretni biti; ali kad tu želju našu postignemo, onda tek vidimo da se baš nesmo njome onako usrećili kao što smo se nadali. Ona nas nije zadovoljila, i želja nam ponovo bludi za drugim kakvim zadovoljstvom, sa kojim isto to biva.
Samo kad se dobro promislimo moramo priznati da su želje čovečije bezgranične. Što je čovek više imućniji, sve više traži; kad je slavan, želeo bi da je još slavniji; kad je veseo malo mu je, želeo bi da je još veseliji. Kažu ljudi da želje čovečije niko ne može izmeriti.
„Skupio sam zlato i srebro, i carsku bogaštinu sa sviju strana.
Obogatio sam se i u mudrosti sam napredovao više, nego ma koji pre mene. Sve, što god mi je srce zaželelo, ukratio mu nesam; pa šta sam uvideo? — pita sam sebe premudri Solomun, — uvideo sam najposle da je sve ništa na ovome svetu.” —
Ja baš ne znam je li to tako, ali to znam, i svi mi ljudi dobro znamo, da je samo jedna sreća stalna u životu čovečijem, u kojoj ništa više čovečije srce ne želi no ono što ima, što mu je
Bog dao, a to je stanje materinsko.
Sve su brige pobočne čestitoj majci, ali briga za svoj porod najveća je!
Sve su radosti malene proću majčine radosti, koju ona uživa u čedu svome!
Sve su sreće ništave proću one sreće koju čestita majka gledi u odojčetu svome!
Dobroj majci sve su nade malene proću one, koju ona od svog detenceta očekuje.
To je svakoj majci od prirode urođeno, pa ipak, drage sestre
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
