„Pevam pesmu“ je lirska pesma srpske pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje iz 19. veka. U pesmi se pesnički glas obraća tamnoj, oblačnoj večeri koja ga pobuđuje da peva; slike zvezda, neba i nemirnih oblaka daju joj romantičan ugođaj. Vredi je slušati zbog zvučne atmosfere i osećaja pesme.
Tamno, oblačno veče; mesto nije navedeno. Ispod pesme stoji datum 14. avgust 1854.
Tema
Tamno, oblačno veče i jedna zvezda koja blista s nadom; lirski subjekat moli oblake da je ne prekriju, kako bi njeni zraci doneli nadu majci koja tuguje.
Ideja
I u najmračnijim trenucima treba čuvati nadu, jer i jedan tračak svetlosti može pružiti utehu onima koji tuguju.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Lirski subjekat kaže da peva pesmu na koju ga podstiče tamno, oblačno veče. Zvezde se kriju, nebo je mutno, a oblaci se žurno viju po nebu. Obraća se strašnim oblacima, pita ih kuda idu i moli ih da ne prekriju celo nebo. U jednom kraju beloga sveta sada s nadom blista jedna zvezda. Zato moli oblake da se udalje od nje i da nijedan oblačak ne padne na nju, kako bi njeni zraci u toj noći prosipali nadu majci koja tuguje. Na kraju pita koja je to majka i sam odgovara da je svi znaju, jer njenu tugu već dugo slušaju. Ispod pesme stoji datum 14. avgust 1854.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Pevam pesmu
PEVAM PESMU na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje: Zvezde se kriju Nebo je mutno, Oblaci s’ viju Po nebu žurno. Oblaci strašni, Ah, kuda, kuda? Nemojte nebo
Natkriti svuda! U jednom kraju Beloga sveta S nadeždom blista Sad jedna zvezda. O, dalje, dalje Od zvezde one, Da ni oblačak Na nju ne klone. Da njeni zraci U noći ovoj Prosiplju nadu Majci tužećoj. Koja j’ to majka
Svi je mi znamo, Jer njenu tugu Davno slušamo. 14. avgusta 1854.
Readnara
