Književno-kritički ogled Jovana Skerlića o zbirci „Pesme” Milana Rakića (1904). Skerlić smešta Rakićevu poeziju u savremeni srpski pesnički kontekst i ističe njenu jasnoću, misaonost i zreo talenat. Vredi ga slušati kao pronicljiv uvod u Rakićevo pesništvo i srpsku književnu kritiku tog doba.
Mi ne poznajemo drugi svet do onaj koji je u vezi sa čovekom; mi nećemo druge umetnosti do one koja je izraz te veze.
Gete.
Ima samo dva trenutka kada se u nas toliko pevalo kao danas, i to je oko četrdesetih godina prošloga veka kada se „srbovalo” gotovo isključivo u stihovima, i krajem šezdesetih godina kada je pravilo stihove sve što je do pera doraslo. Ove poslednje dve tri godine javila se u nas jedna pesnička epidemija, kao da se jedan naraštaj bez ideja i bez ideala rešio da u tanke sveščice sa neravnim redovima izlije svu prazninu svoga srca i svu žalosnu neplodnost svoje misli. Jedino su
Milan Rakić i Milorad Petrović, sa zdravim i jedrim Seljančicama, uspeli da sa svojim snažnim talentom odskoče od te bedne gomile rasplakanih stihotvoraca.
Čitaoci Srpskoga Književnog Glasnika, gde se Rakić i pojavio i razvio, osetili su da sa njime nešto novije i mislenije ulazi u anemičnu srpsku poeziju. Polako ali stalno, nepoznati je privlačio pažnju na sebe, osvajao korak po korak simpatija, sticao solidan glas zrelog i razvijenoga talenta, postajao nada svih onih koji drže da naša poezija još nije rekla svoju poslednju reč. Njegove lepe i blagorodne pesme javljaju se sada u jednoj knjizi, koja je sa puno razloga srdačno pozdravljena.
*
* *
Jedna velika vrlina Rakićevih pesama je što su jasne: jedna osobina koja danas i u nas postaje sve ređa i ređa. Od Vojislava Ilića ušla je u našu poeziju neka manija za običnim i neobičnim epitetima, isključivo staranje da se što šarenijim ruvom prikrije golotinja misli i odsustvo dubljih osećanja. Iz francuske škole, čiji je on đak,
Readnara
