O Koštani Jovana Skerlića je kratak esej i književna kritika o drami Koštana Borisava Stankovića. Skerlić prati utisak sa predstave i razmatra tragični ton komada, nostalgičnu sliku ljubavi, mladosti i života u Vranju. Vredi ga slušati kao pronicljiv pogled na Stankovićevo delo i na srpsku književnu kritiku.
Skerlić piše o drami Borisava Stankovića čija se radnja dešava u Vranju, u patrijarhalnoj sredini (pominju se i Banja, Turska i Kosovo); vreme radnje nije navedeno.
Tema
Skerlićev esej prikazuje Koštanu kao tragičnu povest zgaženih srdaca i promašenih života: sukob pojedinca koji traži ljubav, sreću i slobodan život sa tvrdom, neumoljivom patrijarhalnom sredinom, uz bolnu nostalgiju za mladošću.
Ideja
Skerlić smatra da je Koštana, uprkos tehničkim manama, pravo umetničko delo, jer je puna života i duboke, bolne poezije: u njoj se pojedinac koji traži ljubav i slobodu lomi o tvrd patrijarhalni moral, a ostaje samo žal za mladošću.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Skerlić počinje utiskom iz pozorišta: kad se zavesa podigla i Vranjanke zapevale, očekivao je šarene slike iz narodnog života sa obaveznom svadbom na kraju, ali je komad postajao sve tragičniji, a završna svadba je mrtvački tužna. Cela drama je za njega bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti i tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. U njoj se odigrava večita tragedija: pojedinac traži ljubav, sreću i slobodan život, a bezlična patrijarhalna celina, tvrda kao kamen, traži da joj podredi ono što mu je najdraže. U tom žrvnju stradaju Hadži-Toma, Mitko, Stojan i Koštana. Zatim prepričava prostu priču: lepa Ciganka Koštana, pevačica nemirne, umetničke duše, zavrti pamet celom Vranju; predsednik Arsa je jednom protera u Tursku, ali je sevdalije vrate, a kad zbog nje izgube glavu i Stojan i njegov otac Hadži-Toma, Arsa naredi da je silom udaju za Asana. Najzanimljiviji je Mitko, predsednikov brat, koga su silom oženili, pa po mehanama peva žal za mladošću. Kao možda najjače mesto Skerlić ističe razgovor Mitka i Koštane u četvrtom činu, kad je panduri vode Asanu: slomljeni Mitko joj savetuje da stegne srce i trpi, jer je čovek stvoren za žal i muku. Na kraju hvali nostalgičnu poeziju dela, blisku sevdalinkama, i zaključuje da Koštana, iako ima tehničkih mana i strogo uzev nije prava drama, ostaje jedna od najpoetičnijih pesama naše književnosti.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Početak dela
O Koštani Stevanu Lukoviću Cʼest lʼextase langoureuse, Cʼest la fatigue amoureuse… …Cette âme qui se lamente En cette plainte dormante Cʼest la nôtre, nʼest-ce pas? La mienne, dis, et la tienne, Dont sʼexhale l'humble antienne Par ce tiède soir, tout bas? Paul Verlaine: Ariettes oubliées. Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano… Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đida, Ribokosa, Potera, nȋz šarenih slika iz narodnoga života, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, u koliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se opet svršava svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje. Da je G. Borisav Stanković sledovao primeru naših dobrih starih dramatičara, on bi svoj komad, u živopisnom dialektu nazvao Koštana ili Žalna Pesma ili Žal za Mladost. Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna
Readnara
