Mejdan Simeuna Đaka

Početak dela

Mejdan Simeuna Đaka

Pisac: Petar Kočić

Treću pripovetku Kočićevog ciklusa o Simeunu Đaku objavio je najpre Srpski književni glasnik, IV/1904, knj. II, br. 3, a zatim ju je pisac unio u III zbirku pripovedaka „S planine i ispod planine“ (Beograd, 1905).

U priči se više puta pominje „banjalučki trbušati Likota“. Reč je o mitropolitu Evgeniji Letici, koji je u borbi za crkveno-školsku autonomiju zastupao vladino gledište, te ga je Kočić zbog toga oštro ismevao. Zbog ovih invektiva nadležni organi uprave u Sarajevu razmatrali su i mogućnost eventualnog krivičnog gonjenja autora.

Tišina. Samo kotao kvrca, i katkad varnica prsne, pa se kao u ljutini raspršti i utrne. Kroz porazbijane crkvene prozore širi se težak, zagušljiv miris od zejtina i tamjana i miješa se s mlakim rakijavim zadahom koji se diže povrh uzavrelog kotla.

– Daj mi kaži, Mićane! – trže se majstor Glišo kao iz dubokog premišljanja, primače se vatri, istrese lulu o dlan, pa je opet napuni i metnu ugljen… – Daj mi kaži, Mićane, moreš li ikako znati što

Simeuna ne zakaluđeriše? Eto, rećemo, služiš već puni’ trideset godina kaluđere, pa ćeš to, ja mlim, bolje znati nego što drugi. E da

’vamo rečeš da nije učevan, jest brte bogme, duplo, kabasto učevan! Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori, zna u njoj, na moju dušu, kô i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušatog Likotu, što nosi škrljak kô i svaki švapski šikutor, sram ga i stid bilo Kristova lišca!

– I ja se, ljudi, tome čudim: šta bi to moglo biti po srijedi? – ču se neko iza kace, pa zijevnu i strese se.

– E, moj brate, učevan veliš! On ’vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarni-de, Glišo, taj ugarčić!

– Junaci moji, ja bi’ rekô da je tome rakija najviše kriva?

– Ono da… doduše… ’nako po právi…

– Ja ne znam, – zavija i zapleće Mićan.

Nastavak slušaj besplatno