Esejistička studija Ljubomira Nedića o pripovedačkom umetniku Lazi K. Lazareviću. Nedić analizira odlike Lazarevićevog pripovedanja i tvrdi da se on od drugih srpskih pripovedača ne odlikuje toliko darom koliko veštinom. Tekst je zanimljiv kao primer srpske književne kritike s početka 20. veka.
Čime se L. K. Lazarević odlikuje od drugih pripovedača srpskih, to nije toliko svojim darom koliko svojom veštinom. I ako se on smatra kao najbolji srpski pripovedač, on nije bio pravi pripovedački talenat; on nije imao onoga što, u prvome redu, čini pripovedača, invencija, kao što nije imao ni onog lakog i tečnog stila u pričanju koji je takođe jedna od bitnih odlika pravog pripovedača. Ali i ako toga nije imao, on je, u naknadu za to, raspolagao neobičnim umetničkim taktom, i imao jednu veštinu koja je bila tolika da je ona ne samo prikrivala, nego i nadoknađavala one nedostatke. Tako se dogodilo ono što se čini da je nemogućno, i što izgleda paradoksno reći: da je ovaj pripovedač bez pravog talenta, napisao nekoliko pripovedaka koje su, bez pogovora, najbolje što ih imamo u našoj srpskoj književnosti.
Ljubomir Nedić
L. K. Lazarević
Čime se L. K. Lazarević odlikuje od drugih pripovedača srpskih, to nije toliko svojim darom koliko svojom veštinom. I ako se on smatra kao najbolji srpski pripovedač, on nije bio pravi pripovedački talenat; on nije imao onoga što, u prvome redu, čini pripovedača, invencija, kao što nije imao ni onog lakog i tečnog stila u pričanju koji je takođe jedna od bitnih odlika pravog pripovedača. Ali i ako toga nije imao, on je, u naknadu za to, raspolagao neobičnim umetničkim taktom, i imao jednu veštinu koja je bila tolika da je ona ne samo prikrivala, nego i nadoknađavala one nedostatke. Tako se dogodilo ono što se čini da je nemogućno, i što izgleda paradoksno reći: da je ovaj pripovedač bez pravog talenta, napisao nekoliko pripovedaka koje su, bez pogovora, najbolje što ih imamo u našoj srpskoj književnosti.
Readnara
