Početak dela
U noći
Pisac: Borisav Stanković
Na njivi je sedesanjivim pogledom u toplu, tamnu noć. Po polju, svuda oko nje, viđahu se ljudi, kako po izbrazdanim zasađenim njivama rade pri fenjerima. Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kome trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći sa svojim šuštanjem i nijanjem izgledahu kao živa, ljudska bića... Pokatkad čuo bi se tup, metalan zvuk motike, promukli glasovi radenika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet, na mahove, raznosio još topao vetrić, koji je pirkao preko ove ravnice.
Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi.
Odjednom ona ču bât ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža.
— Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!...
— Istina, istina! — odgovaraše onaj drugi.
— Bože, opet on?! — Trže se Cveta preplašeno, kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas. I zatim brzo se diže, i, kao bežeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan.
— Radiš li? — oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. — Hodi ovamo, gazda Stojane. —
Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo.
— Sad, sad! — ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se visoka, protegljasta prilika, takođe s fenjerom i motikom. — ’Bro veče! Radite li? — upita on tiho i nekako plašljivo.
Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula.
— Eto mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja — odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. — Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana?
— Pa mogu. Daj! — I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
