Početak dela
Stari dani
Pisac: Borisav Stanković
Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima. Sa udaljene stanice dovezete se kroz vinograde. Od „baždarice“ silazite širokim, prostranim ulicama, koje bivaju sve tešnje i tešnje, što se više ulazi u varoš. Isprva kuće pola seoske, pola varoške. Napred kuće, gomile đubreta, tek sada iz konjušnica izbačena slama koja se puši, i dvorišta puna balege i prljavih kokošaka. To su većinom kuće doseljenika iz Turske. Dalje već počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali najviše mehane. Onda, izrivena kaldrma, opale česme, reka, kameni most s turskim natpisom, presušeno korito, obala puna vrba, topola. Vodenice koje ne rade, već se u njima peče rakija. Opet kuće. Čas nove, sve po planu, čas stare, turske, i radi šora presečene, te stoje kao neke trupine. Štrče im i bele se preseci njihovih počađalih greda. Skrenite na desno, sreska kancelarija. Pred ulazom istovareni seljaci, ranjeni i poubijani od Arnauta. Podalje od njih stoji lekar, Cincar, ugojen, obrijan, obučen po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom kroz nos:
— Sto can’m, sto toj, a?
A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.
Naviše, iznad ugnutih, starih krovova i bašta, diže se veliko, žuto zdanje, okružno načelstvo, u čijem dvorištu po kaldrmi, obrasloj travom, i ispod bagrenova odskora posađenih leškare u gomilama seljaci i čekaju da ih pozovu u „zasedanije“. Naniže i naviše čaršija je. Dućani visoki, uski. Čas zbijeni, čas rastavljeni kakvom zaparloženom baštom, ograđenom tarabama, ispod koje se provlače psi, te jure konje ili krave što po bašti pasu.
Dolazite u podne. Vrućina. Nigde nikoga. Samo su pune kasapnice i ćebabdžinice, kroz čije se prozore, ulepljene parčadima mesa, krvlju i
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
