Početak dela
Đurđevdan
Pisac: Borisav Stanković
Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tu ga obuzme duše to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva...
One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...
Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom.
Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajetom i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.
Sutra je Đurđevdan!
Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda. Da brojim zvezde? Da pevam?... S ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...
U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom, idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave.
Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada na Đurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska okupa,
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
