Početak dela
Borisav Stanković
Iz starog jevanđelja
Čim dođe nedelja ili drugi koji prazničan dan, posle ručka, za vreme najveće vreline i žege, skupe se žene i devojke, i ispod velikih kapija u hladu sede i razgovaraju se. Deca gologlava, bosa, samo u košulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trešnje koje visi preko zidova na ulici. U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka*, na asurama leškaraju stariji ludi. Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo pokatkad zaćarlija vetrić sa Pljačkovice i
Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene i šumne Ćoške.
Čaršijom se čuje žuborenje vode što teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari.
I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on,
Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira. A on kod svakog zastane, daje mu cveća, kojim je uvek zakićen, jednako smejući se i gledajući milo, tiho i ponizno.
Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“
A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim žilama. Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama... Kad ide on se klati, nija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne. Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je To izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje! Trebalo ga je samo
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
