Njegova Belka je pripovetka iz srpske realističke tradicije o seljaku vojniku koji pred polazak u rat posebno poverava ženi da mu čuva junicu Belku. Kroz sliku seoskog života i odlaska u rat, priča tiho govori o ljubavi prema domu, stoci i porodici. Vredi je slušati zbog Stankovićevog toplog, izrazito narodnog jezika i duboke emotivne slike.
- Sve, sve, ali samo Belku da mi čuvaš! - To su mu bile poslednje reči pri oproštaju sa njom, njegovom ženom, kada je izašao iz kuće i uputio se seoskom zapisu, krstu, gde su ga čekali ostali njegovi seljani. I ne okrećući se više njoj, on je krupnim, jakim koracima otišao tamo k njima, koji su, isto tako kao i on, bili obučeni za rat: u dobra, jaka odela od debelog sukna; sa nabijenim torbama hrane i preobuke, a po nedrima i pojasima brižljivo ušivenim i sakrivenim zavežljajima
Readnara
