„Tuđa krv“ je pripovetka srpskog književnika 19. veka Milorada Popovića Šapčanina. Počinje putovanjem ka Golupcu, pored manastira Tuman i Dunava, i prati putnike i susrete na tom putu. Vredi je slušati zbog slikovitog opisa podunavskog predela i toplog pripovedanja.
Od Bariča do Golupca recite da ima sahat. Put je dosta stranovit, onako po planinski. Levo i desno potesi, a na vrh brežuljaka modri šumarci, oprani večernjom kišicom. Tamo dalje plava brda, opervažena belo-svetlim oblacima, koji se sve dalje uklanjahu suncu, što već u velike ogrevaše celu živopisnu okolinu. U tim tamo brdima leži manastir Tuman, stara srpska zadužbina.
Rzahu konji odmorni, koje jahasmo. Pred nama bržim hodom jahaše pandur s ledenjacima za pojasom i krivom sabljom o bedrima.
Ispesmo se na visoravan.
— Golubac! viknu duhovnik tumanski Rufim, koji nam se od skora beše pridružio, poigravajući na zelenku, koji vazda mahaše glavom i bacaše belu penu preko duhovnikove kamilavke od crne pa izbelele kadife.
— Na ovom mestu vredi izbaciti metak, prihvati učitelj zelenički i isprazni svih šest metaka iz čelična revolvera, što se modroplavom bojom prelivaše na suncu.
Daleko se razlegahu pucnji, a konji se većma razigraše i potegoše još bržim korakom.
A pred nama se otvorilo nebo na četiri strane. Odmah pod brdom video se golubački trg s nekoliko belih, rasturenih kuća, iza njega
Readnara
