Katanska buna je pripovetka Milorada Popovića Šapčanina smeštena u 1844. godinu. Počinje kao majčino sećanje na pokojnog oca i porodični život, a naslov upućuje na bunu i nemirna vremena. Vredi je slušati zbog tople pripovedačke slike svakodnevice i sećanja koja povezuju generacije.
Radi ste, deco, da vam pričam o pokojnom ocu. I vredno je da ga se setimo, Bog mu dao u raju naselja. Vi ste bili nejaki, kada on ono naprasno preminu. Siromah presvište u najboljim svojim godinama. Vi ga se možda slabo i sećate, a ja, da mi Bog pomože, vazda mislim na nj.
Kako sklopim oči, eto ga preda me. Celu božju noćcu lebdi njegova blažena slika nada mnom. Ja sam danju vazda setna, nevesela; da mi još nije vas, ne bih znala kako bih provodila samohrane dane. A noću mi je da vidite lakše, valjada gde ga tako često snivam? Zato se češće u snu i smejem, kao što ste mi više puta govorili, draga dedo moja.
On je bio puka sirota kad je uzeo mene siroticu. Ja sam mu donela eno onaj orman do zelene peći, a kod njega sam zastala ovaj sto za kojim sedimo, onaj krevetac gde vas dvoje noćujete i ikonu pred kojom se i danas Bogu molimo. Nije bilo ni desetak knjižica u onom dolapu, što
Readnara
