Tamnica je pesma Vladislava Petkovića Disa u kojoj se život posmatra kao tamnica, a pesnik peva o padu iz nevinosti i gubitku zvezda. Kroz slike tame i svetlosti, pesma istražuje sudbinu, sećanje i unutrašnju snagu. Vredi je slušati zbog zvučnosti Disovog stiha i dubokog, tiho bolnog promišljanja o ljudskom postojanju.
Pesma govori o padu lirskog subjekta iz nevinog, zvezdanog sveta u zemaljski život, o gubitku zvezda i o postepenom otkrivanju sebe, svoje snage i povezanosti sa svetom.
Ideja
Zemaljski život je tamnica u koju čovek pada bez svoje volje i u kojoj gubi nebesku nevinost, ali u njemu nastaje snaga koja boli i leči, a sećanje na izgubljene zvezde ostaje kao setna lepota i unutrašnji san.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Lirski subjekat govori o životu u koji je pao iz nevinih daljina, sa očima punim zvezda, i sa suzom koja nesvesno sija i žali poput ptice oborenog gnezda. U taj život pao je bez znanja i bez svoje volje, nepoznat govoru i ružnoj nevolji; tada je plakao i ostao u tužnoj kolevci. Nije znao da mu krv struji i da nosi oblik koji se mirno menja, oblik koji je san lepote, veče i blaga tišina. Nije znao da zvezde beže iz njegovih očiju, da se stvara nebo, prostor i trajanje, i da njegova glava rađa sav svet jada. Zvezde ipak beže, ostavljajući boje mesta, daljine i viziju jave, i žive kao biće nevino vezano za san njegove glave. Pri beganju zvezda ostala je zemlja za hod nogu i život reči; tako je u njemu postala snaga koja boli i leči. Danas je lirski subjekat poznao tu zemlju nevinim srcem, ali bez zvezda, i sa suzom koja i dalje sija i žali. Počeo je da živi kao stara tajna, zakovan za zemlju, okrećući oči sivim daljinama dok mu venac snova kruži oko glave. Na kraju oseća sebe u pogledu trava, noći i voda, sluša svoje biće i duh koji moćno spava u svemu kao jedina pesma i otkriće; vidi oči koje zovu kao glas tišine, kao govor šuma i kao divna draga izgubljenih snova i zaspalih visina.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Tamnica To je onaj život gde sam pao i ja s nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam pao i ja Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje. I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I tišinu blagu k'o dah otkrovenja. I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju. Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje. Pri beganju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali, k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh ja živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna počeh ja da živim. Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako moćno spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina I očiju što ih vidi moja snaga.
Readnara
