Dragutin Ilić napisao je „Pribislava i Božanu“ kao istorijsku dramu s pevanjem u pet činova. U središtu su knez Pribislav i Božana, a radnja spaja dramski zaplet sa pesmama i motivom pesme kao utehe. Vredi je slušati zbog scenske živosti i poetskog tona.
— Obala morska na ostrvu Rujanu. — Noć je tiha. — Na morskim talasima nija se carica, vila brodarica.
POJAVA I
CARICA (peva):
Oj talasi laka leta
Kud ste mili pohitali?
Dal obali šarnog cveta
Žuborite tihi vali?
Sinje more,
Čarne gore;
Preko gora soko beži,
A pod morem junak leli.
U ruci mu oštra nala,
Al je ruka malaksala
Brodarice, sestre mile,
Iad njnm su se nadnosile
Junačko mu ljube lice,
Opletaju pletenice;
Junak ništa ne govori,
Zaman pesma, zaman zbori
Junak ćuti,
Pogled mutni,
Nad morem bi da preleti Za sokolom što odleti! (Čuje se iz daleka kao u odziv, hor brodarica.) HOR: Nebo plavo visoko si, Sinje more široko si! Nebom zvezde tiho sjaju U moru se prelivaju, Vedrim nebom trepte zvezde Brodarice morem jezde.
Dragutin Ilić Pribislav i Božana ČIN PRVI POJAVA II — Milunka, Vita, Borka i ostale brodarice nose se na talasima k skupljaju oko carice. CARICA: Sestrice dobro došle! BRODARICE: Bolje te našle Sejo! CARICA: Odakle dolazite? MILUNKA: S obala onih ravnih, što no ih magla skriva Carice sinjeg mora, ovaj ti biser nosim: Onamo Nemci žive, oštreći paklene strele I kao pobednici, krvavu dobit dele. (Kiti caricu biserom) CARICA: A ti, šta vide Vito? VITA: Sred polja i dolina Zgaženo leži žito, a rosno cveće vene! I gde je veseli kosač uz pesmu kosio klasje, Sad pokošene leže krvave ljudske glave; I strele kao oblak, skrivaju sunce jarko; A nad glavama njudskim, roneći suze vrele, Boginja ljupkog mira za svojom dečicom tuži, Dok nad njom veštica strašna sa bojnim besom leće.
Readnara
