Nahod je tragedija u pet činova Branislava Nušića, smeštena pred zidinama srednjovekovnog Prizrena, među normanske, franačke i sicilijanske vitezove i srpsku vlastelu. Kroz sudbinu nahoda, deteta nepoznatog porekla, drama istražuje teme časti, identiteta i pripadnosti. Nušić, poznat po komedijama, ovde pokazuje svoju ozbiljnu, tragičnu stranu.
Pred bedemom prizrenskoga grada polje. Od kapije, koja je na sredini gradskoga platna, vodi široka staza niz brdo na kome je grad. Ovde i onde po koje drvo; pod jednim napred kameni sto i klupa od kamena. Na stolu mačevi, strele i gitara.
Pozornica puna. Vitezovi normanski, franački, sicilijanski i drugi, u raznolikom odelu. Među njima i po koji srpski vlastelin. Svi oni obrazuju razne grupe i živo razgovaraju među sobom. Među tim grupama kreću se valeti, knehtovi, paževi, sluge plemićske, sokolari sa sokolima na ruci i psari koji vode hrtove o lančevima.
U grupi koja je duboko nazad, vidi se grčki izaslanik Nikifor, kojega su takođe opkolili plemići te vode razgovor s njim. U grupi su oko stola De Karabela, De Bronjar, D’Arteveld, Pondeboa, Kastarel,
Rolon. Jedni stoje, a drugi sede na kamenoj klupi.
VIŠE PLEMIĆA U GRUPI OKO STOLA
Kazuj, kazuj nam dalje!
D’ ARTEVELD (Nastavlja kazivanje): ... Tad pade Gviskaru u deo da pođe na dvor Kralja Edvarda engleskoga i odnese mu važne poruke od
Kralja Filipa francuskoga. Teško mu je bilo odvojiti se od male
Florise zbog koje je dosada već četiri puta lio krv, i on odluči da je povede kao svoga paža.
DE KARABELA: Bravisimo!
D’ ARTEVELD: Tako i učini. Ali engleski Kralj Edvard, za kojega vele da je imao dobar stomak i meko srce, uoči na tom pažu neobične kukove, i od toga trenutka sve poruke koje bi Gviskar imao da podnese
Kralju, morao je činiti preko paža svog. Toga radi počne on žuriti da
Readnara
