Početak dela
Uvod
Pohladno bijaše jutro, a vjetru ni traga.
Noću duvala je silna bura uz tešku pljuskavicu i silne gromove.
Starica i majka župnikova primi nas na konak i nastani na sjenik jer je sin i »žlahtni gospod fajmešter« odnio sobom ključe od gornjih soba, a nije mu se bilo nadati te noći. Majka i djevojka služinica konakuju u jednoj jeditoj sobi pa stoga valjalo se nama putnicima seliti na suho bilje Cererina carstva, tj. na sijeno.
Djevojče od trideset godina, slično nešto koludrici, odvede nas na sjenik, prostre tanane plahte, mi se pako povalismo na sijeno i skoro, kako smo bili umorni, predademo u zagrljaj tihe noći.
Bilo je to nedaleko od Postojne u ubavoj kranjskoj »deželi«.
Probudio sam se negdje u noći, a probudio me prasak groma.
Strahovito sijevalo i svakim časkom trenutice pokazao nam blijesak idilično ležište.
— Miško! — dahnem u sijeno a vrući me polio znoj. Sâm sam se svoga glasa preplašio.
Miškom se zvao moj putni drug, a ja sam se zvao ko što i dandanas,
Andrijom.
— Šta ćeš? — ozove se Miško muklo. Na to je opet bljesnulo i divlje ruknulo nebo, a sva se zgrada potresla s temelja.
Kiša pljuštila, vjetar hujao da je strahota. Zavrve mi u glavi rastrgane misli o Zagorju, o roditeljskoj kući, o putovanju, a sve te misli potisnuo bi prasak groma u tamni zadak, a drhtavica potresla sa mnom kada je tutnjila zemlja i nebo, kad je planula iščezavajuća duga brze munje.
»Teško onome koga sade stiže u putu noćca crna, a nočišta jadan ne imade.«
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
