Početak dela
Branislav Nušić
Devetsto petnaesta
... I posle dugih patnja, dugog tumaranja i stradanja po snežnim albanskim planinama, kroz koje smo lutali ne znajući ni puta ni staze i koje smo sejali grobovima naših dragih; izmoreni, izlomljeni, izgladneli, prozebli i ogoleli, počesmo iz raznih klanaca izbijati, sa raznih se strana pribirati i sa raznih visova slaziti ka obalama koje sunce greje.
Na tim pustim obalama provodićemo bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba ili da se na zelenome horizontu pojave brodovi, na kojima će se viti zastava koja označava spas onoga, što je preostalo od čitavog jednog naroda.
Sa ostatkom svoje porodice, ujedinjene tugom za grobovima koji su ostali za nama, gazio sam tegobne i besputne staze, peo se na
Prokletiju i Rugovo, na Komove i Sutorman, dok nisam sagledao žudno očekivane te obale i kraj njih pitomo mestašce Ucinj. Tamo ćemo, tamo potražiti sunca, tamo odmora, tamo hleba. Zaklonito je, mirno je, daleko je od onih velikih puteva kojima tutnji nepogoda — tamo će nas možda mimoići dalje nevolje.
Tu, među dobrim ljudima, savili smo gnezdo; tu zaždili vatru na ognjištu, tu se prvi put ogrejali, tu nasrkali sunčana zraka. Tu sam otvorio ja i prvi list ove knjige tuge i bolova i zapisao prve reči na njemu. Verovao sam i nastaviću tu, ispisaću sve listove, iskazaću svu tugu svoju i sve bolove naše. Verovao sam, jer sam mislio da smo na hučnome i
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
