Baba Ainđina slava je pripovetka Svetozara Ćorovića o starici kojoj slava prolazi bez čestitara, dok varoš slavi po svojim kućama. Pripovedač, šesnaestogodišnji dečak, gleda kako su je nekadašnji ugledni susedi i prijatelji zaboravili. Topla i tiho potresna, priča oslikava samoću, ponos i običaj slave.
Čestitari su prolazili jedan za drugim. Prolazili i Cigani, u grupama, sa ćemanima pod pazuhom, i redom svraćali u kuće, gdje se slavila slava. A babi Anđi niko da svrati. Niko, čak, ni da joj se osvrne na vrata, iako su, kao sva kršnjačka vrata, bila očišćena i žutila se poput smilja i bila širom otvorena, iako se i otuda, kroz očišćenu avliju sve do na ulicu, razlijevao miris tamjana. Kao deran od šesnaest godina stajao sam prislonjen uz kanat svojih vrata i gledao sve. Gledao sam i gazdu Stojana, i gazdu Mitra, i gazdu Jevrema, i mnoge druge. Svi su bili čuveni u čitavoj varoši sa svog bogatstva i svoje pameti, bili poštovani i slavljeni. A oni su nekad redovno svraćali babi Anđi, dolazili joj, čestitali. Gazda Stojan donosio joj i peškeša; duboki džepovi njegovi bili su prepuni naranača i limunova, koje joj ostavljao na stolu, pod ikonom, starajući se tokorse da to baba ne vidi. Gazda Mitar, koji rijetko svrne u čiju kuću, a da ne izveze barem jednu zdravicu, u babinoj kući nizao je po tri, pa sve dužu od duže... Sad je, eto, i oni zaboravili. Prošli joj pored vrata, očešali se gotovo o direk na njima a nijedan da zastane, da barem s praga nazove dobro jutro i čestita slavu. I meni se nekako ražali za babom Anđom.
Makar bio i deran, ali mi krivo, što će joj slava proći bez i jednog čestitara. Zar neće danas uzdahnuti ona, baba, koja je mene toliko puta, kad bih stao blizu njezinih vrata sa kakvim slatkišima u ruci, blago prekorila: „Sakri se, sine. Ne jedi na čaršiji. Može te viđeti kakvo siroče, pa uzdahnuti”...
I povuče me želja da sam odem babi, da je vidim.. Znao sam da je
Readnara
