Pesma Vojislava Ilića o Svetom Savi, rođenom kao Rastko Nemanjić, koji napušta dvorski život i odlazi u monaštvo na Svetu Goru. Kroz slike noćne bure i mladića pred vratima manastira, pesma dočarava unutrašnji poziv i odluku na poniznu duhovnu službu.
Sveti Sava: lirsko-epska pesma — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
lirsko-epska pesma, religiozno-istorijska pesma
Mesto i vreme radnje
Radnja se dešava noću kod atonskog hrama, u davno vreme.
Tema
Pesma prikazuje kako mladi Rastko, sin Nemanjin, koji je ostavio carske dvore, u olujnoj noći dolazi pred atonski hram da postane monah.
Ideja
Ljubav prema Bogu i duhovnom pozivu jača je od zemaljske vlasti i carske slave; prava veličina je u poniznom služenju veri.
Glavni likovi
Rastko (Sveti Sava) — Mladi sin Nemanjin, ponizan i odlučan, obučen u crn sebarski plašt, napušta carske dvore da bi postao sluga Božijeg hrama.
iguman — Starešina atonskog manastira koji u olujnoj noći ustaje na kucanje i na ulazu zatiče nepoznato momče.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
U davno vreme, usred neme noći, nad atonskim hramom podiže se bura. Dok se mračnim krilom hvata za nebo, neko žustro zakuca na hrastova vrata. Iguman ustaje i na samom ulazu ugleda momče obavijeno tamom. U podignutoj ruci drži upaljenu luču, a dim se vije prema tvrdoj kapiji i sivim zidinama. Pesnik se pita ko je to momče, kakav ga jad slama i šta noćas traži od Božijeg hrama. Na mladim plećima nosi crn sebarski plašt, preko koga padaju srebrnaste vlasi, a vitak stas čvrsto je opasao tvrdim likom (vrpcom od kore drveta). Stoji smerno, a o vratu mu treperi samo krst od suvog zlata. To je Rastko, sin Nemanjin, koji je ostavio carske dvore jer ga ljubav i želja gone da postane sluga Božijeg hrama. U poslednjoj strofi ponavlja se slika crnog sebarskog plašta i srebrnastih vlasi, a nad njegovom lepom glavom, u dubini mraka, sija sjajan kolut svetlosti, kao znak svetosti.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Sveti Sava Vojislav Ilić Nad atonskim hramom, još u davno vreme, podiže se bura usred noći neme. I dok mračnim krilom za nebo se hvata, neko živo lupnu u hrastova vrata. - Iguman se diže. Na ulasku samom stajalo je momče, uvijeno tamom. U njegovoj ruci, što je gore diže, s upaljena luča rujni plamen liže. Dim se vije, mota – i koturi jure u kapiju tvrdu i zidine sure. Ko je ovo momče? koji jad ga slama? i šta traži noćas od Božijeg hrama? Crn, sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi. A po vitkom stasu što ga diči tako, tvrdom se je likom opasao jako. I on smerno stoji. O njegovu vratu samo krst treperi u suvome zlatu. To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, što je carske dvore ostavio svoje - Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, da postane slugom Božijega hrama.
Crn sebarski plašt mu mlada pleća krasi, po kome su pale srebrnaste vlasi. I nad lepom glavom, u dubini mraka, sjajan kolut sija od najlepšeg zraka. januar 1884.
Readnara
