Jefimija je pesma Milana Rakića o srednjovekovnoj srpskoj monahinji i pesnikinji Jefimiji, koja u tišini manastira veze pokrov dok oko nje propadaju carstva. Pesma povezuje njenu sudbinu sa stradanjem srpskog naroda i prenosi osećaj tuge, vere i pamćenja. Vredi je slušati zbog uzvišenog tona i slika istorije i lične samoće.
Jefimija: lirska pesma — kratak sadržaj, likovi i tema
Književni rod i vrsta
lirika, rodoljubiva pesma
Mesto i vreme radnje
Doba despota Uglješe, kada propadaju carstva, i pesnikovo vreme, vekovima kasnije.
Tema
Pesma prikazuje Jefimiju, srpsku despoticu i kaluđericu, koja u manastirskoj osami veze svilen pokrov; njen lik pesnik povezuje sa viševekovnim stradanjem srpskog naroda.
Ideja
Jefimijina lična tuga, izvezena na pokrovu, postaje tuga celog naroda: vekovi prolaze, a narod i dalje pati kao nekad, pa se pesnik u časovima narodnog sloma seća nje i oseća da njena tuga i dalje traje.
Glavni likovi
Jefimija — Ćerka gospodara Drame i žena despota Uglješe, koja u miru i verskoj osami veze svilen pokrov za manastir; pesnik je vidi kao staru Crnu Gospu koja plače nad sudbinom naroda.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
Pesma počinje slikom Jefimije, ćerke gospodara Drame i žene despota Uglješe. Ona živi u miru, daleko od sveta, ispunjena verskom tamom, i veze svilen pokrov koji će darovati manastiru. Dok se pokraj nje narodi bore i guše, dok carstva propadaju i ceo svet cvili, Jefimija ostaje večno sama i na zlatu i svili veze strašne bole svoje otmene duše. Pesnik zatim kaže da su vekovi prošli i da zaborav pada, ali ovaj narod i dalje grca kao nekada. Njemu se čini da su srca savremenika kucala u Jefimijinim grudima još u ono doba. U mučnim časovima narodnoga sloma, kada na celom vidiku nema svetlosti, pesnik se seća Jefimije i njenoga doma, srpske despotice sa kaluđerskim velom. Na kraju pesnik ima osećaj da, kao nekad, usamljena, nad nesrećnom sudbinom koja se sve više steže i nad plemenom što ga obavija tama, stara Crna Gospa zapeva i zaplače. Tako se kroz lik Jefimije povezuju daleka prošlost i sadašnjost stradanja.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Jefimija Jefimija, ćerka gospodara Drame I žena despota Uglješe, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili. Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strašne bole otmene joj duše. Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se sećam tebe i tvojega doma, Despotice srpska s kalućerskim velom! I osećam tala da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plemenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače ...
Readnara
