„Jasika“ Milana Rakića je lirska pesma u kojoj pesnik posmatra drvo koje treperi nad sivim krovovima i maglom. Kroz suprotstavljanje mirne, mrtve okoline i večnog nemira jasike, pesma govori o ljudskoj prolaznosti, bolu i tajnoj vezi duše s trajnom životnom snagom. Vredi je slušati zbog misaone tišine i muzikalnosti stiha.
Mesto i vreme nisu tačno navedeni: sivo nebo nad krovovima, vlažna izmaglica i omorina.
Tema
Pesnik posmatra tanku jasiku koja treperi u sumornoj, vlažnoj izmaglici i razmišlja o tamnom, neuništivom nagonu života koji se kroz nju ispoljava.
Ideja
Jasika je simbol večnog životnog nagona koji je jači od smrti i od boga; on pesnika, uprkos tuzi i teškoj senci koja mu pada na dušu, vezuje za večni život i budi nagoveštaj nove vere.
Kratak sadržaj (otkriva kraj)
U pesmi se opisuje sumoran prizor: nad krovovima je sivo nebo, luta vlažna izmaglica i kao prozračno, meko tkivo prekriva put. Na omorini ljudi i zveri deluju mrtvo, a jedino tanka jasika u visini treperi. Lirski subjekat se obraća jasici i primećuje da taj tamni nagon koji je pokreće niko dosad nije razumeo, niti će razumeti. Za njega, međutim, taj nagon dobija posebno značenje: on predstavlja neumitni život koji se nikada ne pomračuje i koji nose mutne struje. Taj život je večni pobednik, uvek živ, izvan dobra i zla, danas isti kao juče, jači od smrti i od boga. Pesnik ponovo poziva jasiku da treperi, gleda je sa čežnjom i tugom; odavno se navikao na bolove i živi s jadom kao s prijateljem. Kada pomisli na ceo život, koji je bio isti kao sada, na dušu mu pada ogromna, teška senka poput crnog vela. Ipak, kao što tanke niti paučine vezuju pauka za mrežu, tako drhtaji jasike vezuju pesnika za večni život od iskona. Na kraju, na dnu tužne duše, kao nagoveštaj nove vere, tamni nagoni veselo zatrepere poput njenog lišća.
Pregled je napisan uz pomoć veštačke inteligencije na osnovu celog teksta dela. Za školski rad proverite detalje u samom delu.
Tekst dela
Jasika Nad krovovima nebo sivo, A izmaglica vlažna luta I ko prozračno, meko tkivo Pokriva pravce moga puta. Na omorini ljudi, zveri, I bolje sve se mrtvo čini. Jasika jedna tek — treperi. Jasika tanka u visini. Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon što te kreće Razumeo još nije niko, Razumeti ga niko neće. No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne struje nose. Pobednik večni, uvek čio, Izvan dobroga i van zloga, Danas ko juče što je bio Jači od smrti i od boga. Treperi samo, o jasiko! Gledam te s čežnjom i sa tugom. Na bolove sam davno sviko, Sa jadom živim kao s drugom. I kad na život mislim ceo, Koji je bio što je sada, Na moju dušu, ko crn veo,
Ogromna, teška senka pada. No ko pauka što za mrežu Vezuju tanki konci oni, Drhtaji tvoji mene vežu Za večni život od iskoni. I u dnu tužne duše moje, Ko nagoveštaj nove vere, Veselo kao lišće tvoje, Nagoni tamni zatrepere ...
Readnara
