Početak dela
Kosta Trifković
Poštopoto poslanik
ČIN I
PRIZOR I
(Predstavlja sobu u kući Popovićevoj. Popović hoda gore dole po sobi i puši, Jeca sedi i plete čarape, Evica čita.)
POPOVIĆ:
Već je skoro pola osam, a nji još nema.
EVICA:
Prošlo je tri četvrti tatice.
POPOVIĆ:
Draga moja Evice, tvoj sat ide malo napred.
EVICA:
Tatice ja nemam sata.
POPOVIĆ:
Onaj mislim, što ti je Milan navio.
EVICA:
Ali tatice.
POPOVIĆ:
Mora da ga je Milan jako navio, jer tako brzo kuca... a
EVICA:
Tatice.
POPOVIĆ:
A skazaljka uvek pokazuje na onu stranu, odkud će Milan doći.
EVICA:
Ja se srdim tatice -
POPOVIĆ:
Na Milana?
EVICA:
Na vas tatice.
POPOVIĆ:
E, da - ja mislio na Milana pa sam se bio jako uplašio —
EVICA:
Tatice, vi mene uvek ismevate.
JECA:
Nema drugog posla! To je uvek tako bilo, da čovek kad nema nikakvog posla, sve koješta radi.
POPOVIĆ:
Oho ženo! Nije baš ni tako, da nemam nikakvog posla, jer u ovom trenutku pušim, i to ne duvan ko što je duvan već trafiku, a pritom se razgovaram sa mojom ćerkom Evicom o predmetu koji je za nju vrlo interesantan.
JECA:
Predmet taj ne treba da je za nju tako interesantan, ona treba da ima drugo što u glavi a ne gospodina Milana.
POPOVIĆ:
Ona gospodina Milana i nema u glavi već u srcu.
EVICA:
Ali tatice!
JECA:
Okani se takog ludog razgovora. Jel to još kogod video, da otac svoju roćenu kćer zadirkiva sa takvim stvarima. Ali naravno, kad čovek nema nikakvog posla –
POPOVIĆ:
Opet ona! A kakvog bi ti želila. da ja imam posla?
JECA:
Kakvog? Takvog, kao što ga drugi ljudi imaju?
POPOVIĆ:
Pa kakav je to posao, što ga drugi ljudi imaju?
JECA:
Ju Bože moj, kakav-takav, ali ti nemaš nikakvog.
POPOVIĆ:
Nije mi ni nuždan. Dok mi je trebalo, ja sam se trudio i radio, a sada bome imam moju lepu sermicu, pa da vi'š ženo, oću u mojim starijim godinama. da mirno. spokojno, zadovoljno, a što je najvažnije slobodno i nezavisno proživim.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
