Početak dela
Milutin Bojić
Lanci
ČIN PRVI
ČIN PRVI
Obična soba. Stvari su, vidi se, nabavljene bez reda. Tu je kanabe starijeg oblika i četiri fotelje, nekoliko običnih stolica. Na sredini poveći sto, preko koga je prebačen žanilski čaršav. Na jednom kraju sobe je gvozdena peć. U sobi su još dva šifonjera. Na podu je ćilim.
Levo su vrata što vode u trpezariju, a odatle u baštu.
Desno su vrata što vode u Ivanovu sobu. U dnu su dva prozora, između kojih se nalazi etažer s knjigama, i vrata što vode u mali hodnik. a odatle u dvorište. — Jedan prozor je otvoren.
Kraj maja. Rano popodne. — U sobi su Sofija i Zagorka.
Pojava prva
ZAGORKA i SOFIJA
ZAGORKA:
(Devojka od dvadeset četiri do dvadeset šest godina, lepa, prijatna lica. Ležerna u ponašanju. Govori veselo, brzo, katkad razmaženo. Ima lepe oči. Očešljana je koketno. Kupi sa poda i stola neke hartijice i baca ih u peć.)
Ivan mi je već postao dosadan. Svud hartijice, listići.
Prosto strašno. Eno mu njegove sobe, pa nek radi.
SOFIJA:
(Žena do pedeset godina. Još sveža, vesele prirode, kose ovdeonde sede. Ona je u ukusnom odelu ugasite boje. Namešta uramljene slike što vise na zidu.)
Pusti ga. Šta ti smeta da skloniš?
ZAGORKA:
Šta mi smeta? Što da je uvek đubre u sobi? Večito čisti i nikad nije počišćeno.
SOFIJA:
Šta veliš, ovako da namestim slike?
ZAGORKA:
Jedan đavo. Ne možeš mu tim pomoći kad je kuća tesna. Ovo ti je i nameštena soba i obična soba i šta još neće biti!
SOFIJA:
Pa jesi li ti kriva što imamo samo tri sobe?
ZAGORKA:
Nije kriv niko. A kad vide klavir u trpezariji, šta će reći?
SOFIJA:
Pa ima li mesta u ovoj sobi? Ako ima, da met nem ovde?
ZAGORKA:
Pa...
SOFIJA:
Hoćeš li u Ivanovu sobu da prenesemo?
ZAGORKA:
Eh.
SOFIJA:
Pa onda ćuti.
Nastavak slušaj besplatno
Readnara
